Što bi se reklo, svete evo me nazad!!! Dugo ova dama nije postovala ovde, razloga je uvek mnogo, izgovora još više. Ali nekako sam se uželela ove platforme, slobode izražavanja na njoj i pisanja dužih tekstova koji nisu baš omiljeni na Instagramu. Jer jesam od onih koji neretko izlažu svoja trenutna razmišljanja i osećanja, koliko god to većini bila čudna pojava. Volim fotografiju i sve u vezi nje, ali i piskaranje je moja strast, i zbog toga ovaj online kutak i postoji. Poslednji post objavih poodavno, toliko davno da mi je malopre bilo čudno kad sam kliknula na deo New post. A onda je usledilo ono Ookej, evo me opet i šta sad, šta pisati? I sad već dok kuckam ovo shvatam i da nije bitno unapred imati pripremljen tekst, priču, samo jednostavno biti tu, pisati i biti svoj. To bar nikad nije manjkalo, nekad sam toliko svoja da me često kritikuju zbog toga. Ali ne prestajem biti ja, kao što sam shvatila da ne treba da prestajem postojati ovde, i da vas smaram svojim pričama. Neko će ih već čitati, nekom će se svideti, a ko nije ljubitelj tekstova, uvek ima lepih sličica. Krošnje u proleće su nešto što obožavam, pa šteta je bila da ove ne objavim, čak i u ovo doba godine. Hvatam se polako u koštac sa vremenom, doći ćemo i do leta nekako. Do tad, bacite pogled na ove cvetne fotke i novi omiljeni šešir. :)
